Postpustolovna depresija… Mit ili istina?
Savremena psihologija poslednjih godina sve više pažnje posvećuje fenomenu poznatom kao postpustolovna depresija (lat. depressio post adventuram), stanju koje se javlja kod osoba nakon intenzivnog boravka u prirodi, planinarenja, kampovanja ili drugih oblika pustolovnih aktivnosti.
Iako još uvek nije zvanično klasifikovana među psihološkim poremećajima, brojni stručnjaci primećuju karakterističan obrazac ponašanja kod osoba koje nakon povratka iz prirode pokazuju znake nezadovoljstva svakodnevnim životom, smanjenu motivaciju za rutinske aktivnosti i izraženu potrebu za ponovnim odlaskom u divljinu.
Kada se pojavljuju prvi simptomi?
Za razliku od većine poremećaja koji nastaju nakon određenog događaja, prvi simptomi postpustolovne depresije često se javljaju još tokom same pustolovine.
Karakterističan trenutak predstavlja takozvana „tačka povratka“, odnosno momenat kada učesnik shvati da je dostigao krajnji cilj i da sada predstoji povratak prema automobilu, asfaltu i svakodnevnim obavezama.
Kod težih slučajeva zabeležen je osećaj tuge već prilikom poslednjeg pogleda sa vidikovca ili tokom pakovanja šatora.
Najčešći simptomi
Stručna literatura opisuje više karakterističnih simptoma:
• učestalo pregledanje fotografija sa prethodnih izleta
• dugotrajno posmatranje planina tokom radnog vremena
• nekontrolisana kupovina opreme koja nije nužno potrebna
• osećaj da su kancelarije, tržni centri i gradske ulice neprirodno bučni
• često započinjanje razgovora rečenicama poput „kad sam bio na planini…“
• iznenadna potreba za učenjem veština preživljavanja
• razmišljanje o napuštanju postojećeg načina života i preseljenju u kolibu pored šume
• pojačana osetljivost na seču šuma, zagađenje reka i druge oblike uništavanja prirode
• povremeni porivi za organizovanjem pobune protiv svih koji prirodu posmatraju isključivo kao resurs za eksploataciju
Zašto nastaje postpustolovna depresija?
Postoji više teorija koje pokušavaju da objasne ovaj fenomen.
Prema teoriji adaptacije na slobodu, ljudski mozak tokom boravka u prirodi privremeno se navikava na sporiji ritam života, odsustvo veštačkih stimulansa i osećaj povezanosti sa okruženjem.
Povratak u svakodnevicu tada može izazvati osećaj unutrašnjeg nesklada, jer pojedinac počinje da preispituje prioritete, navike i način života koji je do tada smatrao normalnim.
Neki stručnjaci ovo stanje nazivaju i sindromom nedostatka horizonta, jer se kod obolelih javlja snažna potreba za otvorenim prostorom, daljinama i osećajem istraživanja.
Kako se leči?
Nažalost, potpuno izlečenje nije zabeleženo.
Kod blažih slučajeva simptomi se mogu ublažiti gledanjem fotografija, razgovorom sa drugim ljubiteljima prirode ili planiranjem naredne pustolovine.
Kod srednje teških slučajeva preporučuju se vikend izleti, boravak u šumi i povremeno gašenje mobilnog telefona.
Kod najtežih oblika poremećaja jedina efikasna terapija jeste redovno vraćanje prirodi.
Pojedini pacijenti prijavljuju značajno poboljšanje nakon nekoliko dana provedenih pored logorske vatre, na planinskom vrhu ili uz zvuke reke daleko od gradske buke.
Zaključak
Ako ste tokom čitanja ovog teksta prepoznali više od polovine navedenih simptoma, nema razloga za zabrinutost.
Možda ne bolujete ni od kakvog poremećaja.
Možda ste jednostavno zaboravili koliko je malo potrebno da bi bili istinski srećni.
