Stazama Timočke divizije na Solunskom frontu

Od 17. do 22. oktobra 2025. godine, volonteri iz Timočke krajine krenuli su u jedinstvenu pustolovinu, na sever Grčke, tragovima svojih predaka iz Timočke divizije. Akcija je realizovana pod imenom „Stazama Timočke divizije na Solunskom frontu“ sa ciljem da se obnove i obiđu spomenici srpskih vojnika, očiste zapuštena groblja i učvrste veze prijateljstva sa grčkim narodom.

Kako je sve počelo

Sve je počelo jednim otkrićem ovog leta. Biljana M. je u potrazi za jednom česmom (koju još uvek ne može(mo) da nadje(mo)), došla do spomenika Timočkoj diviziji kraj sela Hrisi (nekadašnja Slatina). Biljana je postavila video na svojoj stranici Kajmakčalan1916. Naš zajednički pratilac mi je poslao video u sanduče sa porukom u kojoj je između ostalog pisalo: “Moramo nešto da preduzmemo i spasimo ga, deluje da je potonuo i nakrivio se. … To bi bila jedna lepa lekcija iz istorije da se tom decom koja su tamo izginula svi ponosimo inače uzalud žrtva ako ih zaboravimo”.

Negde oko Vaskrsa kontaktiram Biljanu, koja me poziva da uoči Vidovdana dođem na turu Turističke agencije “Magelan” gde će se obilaziti mnogi ratni memorijali, uključujući i Kajmakčalan na sam Vidovdan. Takav poziv nisam mogao nipošto da odbijem. Kao ljubitelj istorije i rodoljub, jedva sam čekao da vidim sva ta mesta na Solunskom frontu i da “izvidim” teren pred samu akciju. Odlazim u Grčku, upoznajem Biljanu, pored nje upoznajem još puno ljudi sa kojima se i danas čujem i sarađujem.

Tu se rađaju prve ideje i planovi. Odlučujemo da sačekamo jesen kako bi izbegli vrućinu i bujanje vegetacije. Po povratku u Srbiju, svima pričam gde sam bio, šta sam video i šta planiramo. Organizujemo prezentacije u Zaječaru i Knjaževcu na kojim Timočanima predstavljamo našu zamisao i pozivamo ih da pođu sa nama ili pomognu na neki drugi način.

17. oktobar — Okupljanje i polazak ka Grčkoj

Nakon svih promocija, dolazi dan za polazak. Jedan deo družine polazi iz Zaječara i Knjaževca i nalazi se sa ostalima u Nišu odakle kombijem nastavljamo dalje, put Grčke. U večernjim satima stižemo u naš smeštaj u Požar Lutri, gde nas dočekuje naš domaćin Hristos Pasois.

18. oktobar — Prvi susret sa memorijalima

Jutro započinjemo posetom Muzeja grčke istorije i folklora koji se nalazi kraj banje Požar Lutra, gde nas kustos dočekuje sa rečima hvale i ljubavi prema srpskom narodu.

Naša sledeća stanica je mesto Eksiplatanes, gde se nalazi spomenik Timočke divizije koji je u dobrom stanju, zahvaljući dobrim ljudima iz ovog mesta, oko spomenika je veoma uređeno i čisto. Tu nas i dočekuju ljudi iz mesne zajednice, kojima se zahvaljujemo što brinu o spomeniku koji nama mnogo znači. Osim što se brinu o našem spomeniku, meštani Eksiplatanesa takođe vode brigu i očuvanju njihove tradicije kroz folklorno društvo. Ovim divnim ljudima smo uručili zahvalnicu i pozvali smo ih da nam dođu u Timočku krajinu, da predstave svoje igre na nekom od mnogih festivala u našem kraju.

Sledeći na redu je spomenik u Hrisiji. Radi se o srušenom spomeniku koje se do pre par nedelja nalazio takoreći u šumi. Toliko je bio zapušten da se do njega nije moglo doći tako lako jer je bilo teško i naći ga u tom gustišu. To je bio spomenik sa snimka koji je pokrenuo ovu inicijativu, dok su u međuvremenu grčke vlasti očistile i sredile prilaz. Ovde nas je dočekao predsednik mesne zajednice kome smo se takođe zahvalili na zalaganju oko spomenika.

Potom krećemo u selo Filotija, gde na Grčkom groblju pronalazimo nekoliko spomenika srpskih vojnika i čistimo prostor oko njih. Pojedini nadgrobni spomenici su skroz obrasli šibljem, tako da to ostavljamo za drugi dan.

Zatim u Aridei obilazimo zgradu stare železničke stanice koju su podizali srpski vojnici, danas pretvorenu u prirodnjački muzej.

Dan završavamo u Ormi, mestu gde je bila komanda Vojvode Stepe, komandanta druge armije, u čijem sastavu su bile Šumadijska i Timočka divizija. Na trgu i u zidovima starih kuća još uvek su vidljivi delovi spomen-ploča srpskih junaka.

19. oktobar — Akcija sa grčkim planinarima

Sa grčkim planinarima iz Edese upućujemo se u brda, nad selom Panagica. Pred nama je bila staza od desetak km kroz bukove i četinarske šume. Tokom šetnje se još bolje upoznajemo sa kolegama planinarima, razmenjujemo priče sa terena, govorimo im o našim slavnim precima koji su ostavili kosti na ovim prostorima i slušamo njihove priče iz ovih krajeva.

Posle nekih 4km, stižemo do kapele posvećene poginulim grčkim pilotima iz Grčkog građanskog rata. Tu smo imali priliku da čujemo priču o tome kako je sestra jednog pilota podigla ovu kapelu u slavu i sećanje na njihovu žrtvu.

Nedaleko od kapele grčkim pilotima, nalazi se i groblje naših junaka. Čim smo stigli, prihvatili smo se posla. Čupali smo travu, vadili korenje, dokumentovali smo spomenike. Grci, oduševljeni našim entuzijazmom, pomažu nam u čišćenju, tako da smo za tili čas završili ogroman posao.

Par kilometara daljeotvara nam se jedinstven pogled ka Ostrvskom jezeru. Kraj ovog jezera, bila je čuvena bolnica škotskih žena koje su zbrinjavale ranjene u Gorničevskoj bitki i na Kajmakčalanu.

Nakon završetka akcije i dolaska na početnu tačku, sledi zasluženi ručak — srpski vojnički pasulj sa dimljenim mesom koji su spremili naši volonteri Dragan i Saša. Ni naše grčke kolege nisu došli praznih ruku, te njihov tradicionaln uzo kreće da se deli od čoveka do čoveka.

Nakon ručka, dobijamo poziv od domaćina da dođemo u Edesu, da se još družimo i uživamo u lepoti ovog grada bogotog istorijom.

Nakon kratke šetnje i obilaska najpoznatijih znamenitosti, domaćini nas dočekuju na piću u lokalu sa neverovatnim pogledom na dolinu Egejske Makedonije.

Tu se u međuvremenu i rodila ideja da sutrašnji dan započnemo na drugačiji način.

Po povratku u naš smeštaj u Požar Lutri, odlučujemo da se “nagradimo” noćnim kupanjem u termalnoj vodi istoimene banje. Voda potiče sa Kajmakčalanskih izvora i osim što je termalna, voda je i lekovita. Ima nekoliko bazena u kojima se može “banjati”, dok je moguće okupati se i na samoj reci. Zanimljiva činjenica je da su lekovitost ove banje testirali i naši vojnici na frontu.

20. oktobar — Kajmakčalan, Kapija slobode

Rano ujutru, pre samog izlaska sunca, krećemo ka ski-centru Voras, odakle krećemo ka vrhu Kajmakčalana. Uspon smo započeli po mrklom mraku, da bi se na pola puta do vrha zaustavili kako bi uživali u jednom od najlepših izlazaka sunca.

Ovde nije samo ljubav prema planinama u pitanju, već i težina žrtve koja je na ovoj planini podneta od naših slavnih predaka. Nastavljamo putem vrha, prolazeći pored konja čija je ova planina dom, obilazimo rovove i zaklone vojnika u kojima nalazimo gelere i čaure.

Zalamamo istočno i dolazimo do grebena sa predivnim pogledom na delove Severne Makedonije i ubrzo nam se ukazuje spomen-kapela na vrhu.

Ubrzo stižemo do spomen-kapele, unutra palimo sveće i odajemo počast palim junacima za slobodu Srbije. Čitamo knjigu utisaka da vidimo ko je još i odakle dolazio te se upisujemo i mi. Ispred smo ovekovečili ovaj trenutak i krećemo nazad, jer nas dole očekuje važan sastanak.

Nakon silaska, sledi prijem kod gradonačelnika Aridee, kome predstavljamo rad udruženja „Slemen“ i naš doprinos očuvanju sećanja na srpske vojnike u Grčkoj, kao i naše buduće planove. Od gradonačelnika dobijamo pohvalu i smernice oko organizovanja sledećih akcija. Takođe nam obećava obezbeđivanje pomoći za naredne aktivnosti na području ove opštine.

Nakon sastanka, deo družine provodi ostatak dana istražujući kanjon nedaleko od smeštaja. Pronalazimo crkvu Sv. Nikole, lekoviti izvor u podnožju crkve kao i vidikovac sa velikim časnim krstom i natpisom „Hristos Anesti“ (Hristos Vaskrse).

Veče ponovo nastavljamo u banji Požar Lutra. Reči ne mogu da opišu osećaj kupanja ovde nakon napornog dana. Pravi odmor i za dušu i za telo.

21. oktobar — Obnova česme i veliko otkriće

Zajedno sa radnicima gradskog zelenila iz Aridee, odlazimo u selo Ksifijani. Tamo čistimo staru česmu koju su gradili srpski vojnici. Čišćenje je mnogo lakše kada imamo pomoć i ozbiljne alate, koje nikako ne bi mogli da prenesemo preko granice. Valja napomenuti da je jedan od radnika gradskog zelenila, Kostas, oženjen srpkinjom iz Vranja. Kostas sa nama priča na srpskom jeziku i takođe nam govori kako mnogo voli Srbiju i Srbe.

Posao se brzo završava i onda nam prilazi meštanin koji živi preko puta česme da vidi ko smo i šta radimo tu. Nakon što smo mu ispričali priču, on nas poziva u svoj dom. Oduševljen našim zalaganjem, priča nam kako nije znao ko je gradio česmu i da će sad skroz drugačije gledati na nju. Na naše pitanje “Zašto na česmi nema vode” odgovorio nam je da je to iz razloga što je ventil zatvoren jer je voda pravila ogromnu baru u nedostatku kanala za odvod. Nakon razgovora, pokazuje nam svoje domaćinstvo i destileriju i ispraća na sa poklonom, domaća cipura i uzo za sve.

Uz pozdrave, krećemo na naš sledeći zadatak, da završimo započet posao u Filotiji. Sa nama kreće i Kostas koji je svratio kući da dovede i ženu da nas upozna sa njom. Stižemo u Filotiju i čistimo preostale spomenike koji su bili veoma obrasli u šipražju.

Pred kraj našeg posla, prilazi nam jedan radoznali meštanin. On nas pita ko smo i šta radimo, i nakon našeg objašnjenja, govori nam o tome kako je bilo još puno spomenika nalik ovima koje mi održavamo i da se nalaze u prostorijama muzeja u Filotiji. Uz pomoć našeg novog prijatelja Kostasa, dolazimo do broja predsednika mesne zajednice koji nam otvara vrata muzeja.

Među mnogobrojnim eksponatima iz različitih perioda ovog kraja, nalaze se i nekolicina spomen ploča. Među njima i spomen ploča redova Stanoja Nedeljkovića iz sela Miloševo kod Negotina, pripadnika 13. puka Hajduk Veljko. Spomen ploča je u dobrom stanju, zahvaljući muzeju koji je doprineo da ga zub vremena ne uništi.

Ovo otkriće je za nas bilo trenutak duboke emotivne povezanosti. Dokaz da tragovi naših predaka još žive i da ih možemo ponovo otkrivati i jačati sećanje na slavnu prošlost. Ovo je bio savršen završetak ovog najproduktivnijeg dana naše akcije. Opraštamo se od Kostasa, opraštamo se od Bilje, čija nam je pomoć bila od najvećeg značaja i vraćamo se u smeštaj kako bi se pripremili za sutrašnji povratak u Srbiju.

22. oktobar — Povratak i poslednja počast

Rano ujutru, krećemo put Severne Makedonije. Usput zastajemo kraj Ostrvskog jezera, da vidimo izbliza mesto gde su bile poljske bolnice škotskih žena.

Po ulasku u Severnu Makedoniju, idemo ka Bitolju. Inače, u samoj okolini Bitolja, podno Kajmakčalana i šire, nalazi se 74 pronađenih groblja na kojima je sahranjeno 34000 Srba. Poslednja stanica naše akcije je Srpsko vojno groblje u samom Bitolju, gde nas dočekuje Dragiša, čuvar groblja i istorije ovog slavnog perioda.

Slušamo njegove priče o hrabrosti, stradanju i sećanju. Bilo je veoma teško slušati neke priče, kada se radilo o nepravdi prema našim junacima. Na kraju, Dragiša nas ispraća rečima „Dođite opet“ i naš povratak se nastavlja. Družina se u Nišu rastaje, ali ne zadugo. Na proleće, Bože zdravlja, krećemo u nove akcije i u nove pobede!

Još jednom se zahvaljujem Biljani, čiji video je bio iskra koja je pokrenula sve a zalaganje plamen svetionik koji nam pomaže na tom putu! Hvala svim volonterima koji su ostavili svoje obaveze i došli da učestvuju, kao i svim donatorima koji su podržali ovu akciju!

Vraćamo se punih srca, srećni što smo obnovili ne samo memorijale, već i mostove prijateljstva sa grčkim narodom i počeli da pišemo priču koja tek treba da se odvija.